Untitled Document


2)
Pravo svojine, susvojina, zajednčka svojina

Pravo svojine obuhvata: posedovanje, korišćenje i raspolaganje.
Postoje dva načina sticanja prava svojine: derivativan i originaran.
Derivativan način sticanja svojine, znači sticanje svojine od pravnog prethodnika, a tu su potrebna dva elementa: pravni osnov (iustus titulus) i način sticanja (modus aqvirendi).
Pravni osnov može biti jednostran (legat), dvostran ili višestran (ugovor).
Pravo svojine na nepokretnostima stiče se upisom u sudske zemljišne knjige, a tamo gde postoji tapijski sistem, predajom tapije, koju sud potvrdi.
Moguće je steći pravo svojine i bez upisa u zemljišne knjige, kada je ugovor o prenosu prava svojine izvršen, ali upis u zemljišne knjige obezbeđuje veci stepen pravne sigurnosti.
Originalan način sticanja je kada građanin izgradi kuću, kada stekne pravo svojine održajem i slicno.
Održajem se stiče svojina, ako neko lice savesno i zakonito poseduje nepokretnost punih 10 godina, ali ako je u pitanju samo savesna državina, tada je rok 20 godina.
Savestan je držalac onaj koji iskreno veruje da je to njegova nepokretnost. Zakonit je držalac onaj, koji nepokretnost drži po nekom pravnom osnovu.
Pravo svojine se može steći zakonskim ili testamentalnim nasleđivanjem.
Svojina se može steći i odlukom državnog organa (eksproprijacija).
Pravo svojine je stvarno, apsolutno pravo, koje deluje prema svim trećim pravnim i fizickim licima.
Pravo svojine se štiti vlasničkim tužbama, kod opštinskog suda, na čijem podrucju se nalazi nepokretnost (isključiva mesna nadležnost).
Postoje tri takve tužbe. Prva tužba je radi predaje nepokretnosti u posed, koju podnosi vlasnik, na osnovu dokaza o pravu svojine (na primer, izvod iz zemljišnih knjiga, presuda, ugovor ili slično). Druga tužba odnosi se na lice, koje ima jači pravni osnov (zakonit, savestan posed), ali nije uknjižen, kao vlasnik. Treća tužba služi za zaštitu vlasnika od uznemiravanja trećeg lica, što znaci da je ovde nepokretnost u posedu vlasnika.
Ne postoji rok za podnošenje ovakvih vlasničkih tužbi.
Susvojina postoji kada više lica imaju pravo svojine na istoj, nepodeljenoj stvari, a deo svakog suvlasnika označen je srazmerno celini (na primer, suvlasnik na jednoj polovini -1/2).
Na susvojinu, ukoliko nije nešto posebno propisano, primenjuju se pravna pravila koja važe za vlasnike (zaštita putem tužbe i dr.)
Suvlasnik koristi zajedničku stvar, zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom udelu, a taj deo može otuđiti, uz preče pravo kupovine ostalih suvlasnika. Suvlasnici, takođe, zajednički upravljaju zajedničkom stvari.
Suvlasnici mogu zajedničku nepokretnost sporazumno podeliti na razne načine, a ako nema sporazuma, tada se deoba vrši kod opštinskog suda u vanparničnom postupku. Ukoliko nema drugih mogućnosti, tada se nepokretnost prodaje, i novac deli suvlasnicima, srazmerno visini suvlasničkih idealnih delova.
Od susvojine treba razlikovati zajedničku svojinu.
Zajednička svojina postoji kada udeli vlasnika nisu još određeni, utvrđeni. Zajedničari nemaju realni, niti idealni deo, ali oni sporazumno raspolažu i upravljaju sa nepokretnostima, a solidarno odgovaraju za obaveze nastale povodom zajedničke nepokretnosti.
Imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice jeste njihova zajednička imovina.
Zajedničku imovinu bračnih drugova čine sva stvarna i tražbena prava, uključujući i prihode sa posebne imovine, koji su ostvareni radom bračnih drugova.
Imovina bračnih drugova stečena igrom na sreću predstavlja zajedničku imovinu, osim ako je jedan bracni drug ulagao u ovu igru posebnu imovinu. Imovina koju jedan bračni drug ima u vreme zaključenja braka ostaje njegova posebna imovina. Kao posebna imovina smatra se i ona imovina koja je stečena u braku nasleđem, poklonom ili drugim oblicima bezteretnog sticanja. Posebnom imovinom postaje i imovina koja pripadne bračnom drugu na osnovu izvršene deobe zajedničke imovine.
Prava bračnih drugova na nepokretnostima, koja su njihova zajednička imovina, upisuju se u zemljišne ili druge javne knjige na ime oba bračna druga, kao njihova zajednička imovina, sa neopredeljenim delovima.
Ako je u zemljišne ili druge javne knjige upisan kao vlasnik na zajedničkoj imovini samo jedan bračni drug, smatraće se kao da je upis izvršen na ime oba bračna druga, ukoliko do upisa nije došlo na osnovu pismenog ugovora zaključenog između bračnih drugova.
Ako su u zemljišne ili druge javne knjige upisana oba bračna druga kao suvlasnici na opredeljenim delovima (oba na po jednu polovinu, ili jedan na jednu trećinu, a drugi na dve trećine ili slično), smatraće se da su na ovaj način izvršili deobu zajedničke imovine.
Svojim delom u nepodeljenoj zajedničkoj imovini, ne može bračni drug ni raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima.
Bračni drugovi mogu u svako doba sporazumno izvršiti deobu zajedničke imovine (celu imovinu ili deo imovine).
Sporazum mora biti u pismenoj formi, a preporučuje se da sporazum overi sud. Sporazum se mora overiti kod suda, kada je u pitanju nepokretnost.
Deoba zajedničke imovine može se vršiti za vreme braka i posle njegovog prestanka.
Kada je u postupku izvršenja na opredeljenom delu bračnog druga u zajedničkoj imovini već pravosnažno određena prodaja, drugi bracni drug ima pravo preče kupovine tog dela.
Imovina stečena radom muškarca i žene u vanbračnoj zajednici jeste njihova zajednička imovina. Na imovinske odnose vanbračnih drugova shodno se primenjuju odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima Srbije, o deobi zajedničke imovine bračnih drugova.
Poseban slučaj zajedničke svojine je kada postoji porodična zajednica.
Etažna svojina je takođe, jedan oblik zajedničke svojine.
Etažna svojina je svojina na realnom, fizičkom delu zgrade, tj. na stanu, kao posebnom delu zgrade, ali uključuje i pravo na zajedničke delove zgrade i pravo korišćenja zemljišta, na kome se nalazi zgrada. Vlasnici otkupljenih društvenih stanova, još nemaju etažnu svojinu, jer su zajednicki delovi društvena svojina, ali ce to uskoro biti regulisano novim zakonskim propisima, na taj način da će to biti zajednička svojina svih vlasnika zgrade.
Promet nepokretnosti mogu da vrše poslovno sposobna lica.
Punoletstvom, kao i zaključenjem braka pre punoletstva, stiče se potpuna poslovna sposobnost (lica starija od 16 godina).
Opštinski centri za socijalni rad vode evidenciju lica, kojima je oduzeta poslovna sposobnost (delimično ili potpuno), te na osnovu toga izdaju potvrde. Korisno je utvrditi poslovnu sposobnost drugog ugovarača, mada to, nažalost, niko ne čini u praksi. Punoletstvo se stice sa navršenih 18 godina života.
Roditelji mogu samo sa odobrenjem organa starateljstva otuđiti ili opteretiti imovinu svog deteta i to samo radi njegovog izdržavanja, vaspitanja i obrazovanja ili ako to zahteva koji drugi njegov interes.
Promet nepokretnosti može se vršiti lično ili preko punomoćnika, koji poseduje punomoćje, overeno kod suda.
Roditeljsko pravo može se produžiti i posle punoletstva deteta (duševna bolest i slično), a o tome odluku donosi opštinski sud u vanparničnom postupku, na predlog roditelja ili organa starateljstva. Ovakva odluka unosi se u matičnu knjigu rođenih, odnosno u zemljišnu, sudsku knjigu ili drugu javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti.
Poseban je slučaj potpunog usvojenja deteta, kada usvojilac ima sva prava kao roditelj.
U određenim slučajevima, postavlja se staralac.
Staralac, bez odobrenja organa starateljstva, ne može sam otuđiti ili opteretiti nepokretnost štićenika.
Kod prometa nepokretnosti, moguće su tri varijante, bez obzira na vrstu ugovora. Ako obe strane (kupac i prodavac) dođu kod advokata, onda se one ravnopravno tretiraju, bez obzira ko je platio uslugu.
Međutim, ako se zastupa samo kupac ili prodavac, tada se teži maksimalnom obezbeđivanju njegovih prava.



Untitled Document
Sva prava zadrzana© St.Stefan 2006